Omladinska organizacija "Korak Naprijed" Trebinje U korak naprijed sa vijestima, svaki dan.
Uz reditelja Danila Bećkovića, Dimitrije Vojnov scenarista je filma “Mali Budo”, koji ovih dana puni bioskope u regionu. “Mali Budo” priča je o sinu podgoričkog hirurga kojeg, u strahu od krvne osvete koju je skrivio, otac sklanja u Beograd, gde će se ispostaviti da mladić nije nimalo bezbedniji. O ovom filmu, našoj kinematografiji danas i još ponečemu Dimitrije Vojnov govori za “Naše novine”.
Vi i Danilo napravili ste filmsku priču koja, iako žanrovski pripada crnohumornoj komediji, mnogo govori i o tome kako zapravo naši životi danas izgledaju?
– Naš producent Marko Paljić je predložio da snimimo film o krvnoj osveti. I Danilo i ja smo napisali scenario za komediju. Bio je iznenađen pristupom žanru, ali nama se on učinio kao prava forma za ovu civilizacijsku tačku u kojoj se nalazimo. Narod koji je toliko opterećen sobom i definisanjem sebe, toliko opterećen svojim ugledom i čašću, a ništa ne shvata i živi u ovakvom nemoralu deluje gotovo antički u svojoj komičnosti. Taj spoj starih običaja i globalizacijskih trendova jako je duhovit i onda je prosto sve počelo da se sklapa.
Kroz veliku dozu humora dajete oštru kritiku društva. Da li je to danas jedini način da se obračunamo s anomalijama koje nam ono nameće?
Ministarstvo u nebranom grožđu
Šta je s peticijom Ministarstvu kulture da se kroz kinematografiju problematizuju problemi na Kosovu?
– Napisali smo peticiju, skupili smo ugledna imena, predali smo ministarstvu i onda se nije desilo ništa. Ministarstvo je verovatno bilo u nebranom grožđu kako da reaguje na peticiju koju su potpisala velika imena, recimo Emir Kusturica. I onda su se između prihvatanja i odbijanja odlučili da prećute. Ne mogu da kažem da me to čudi, ali nema veze. Imamo ideju da na neke druge načine oživimo kinematografiju među onima koji Kosovo vide kao deo Srbije. Uostalom, ne čini kinematografiju samo produkcija, već i distribucija i prikazivanje. Što se ministarstva tiče, mi smo uradili ono što je naša obaveza, a na kraju je bilo kao i obično…
– Sadašnji trenutak je vrlo specifičan jer posle dužeg vremena imamo Srbe koji su se ućutali i ćute već dve godine, a ja mislim da smo mi najopasniji kada ćutimo. Smeh je način da se malo pusti glas i prekine to ćutanje. Snimili smo višeslojan film u kome ima jako puno društvene kritike iza naslaga smeha, zabave, uzbudljivih situacija i preokreta. Mislim da će ljudi spoznati kritičnost ovog filma kada budu pokušavali da ga nekom prepričaju i preporuče.
Kako ste birali galeriju likova za film “Mali Budo”? Koga je bilo najzanimljivije, a koga najteže dočarati?
– Najvažnije nam je bilo da napravimo zanimljiv prikaz kriminalnog miljea. Zato smo se trudili da većina ljudi sa one strane zakona preko dana ima poslove u javnom sektoru, da se odmaknemo od klišea kriminalaca iz srpskog filma. Smatram da smo u tome i uspeli. Naši junaci su ljudi iz sveta medicine, obrazovanja i bezbednosti, kako njenog čuvanja tako i njenog narušavanja.
Danilo i vi ste već postali autorski tandem, da li se posle i “Buda” i “Julije” još nešto sprema u vašoj “kujni”?
– Želimo da posle “Malog Buda” snimamo romantičnu komediju “Jesen samuraja”. Voleli bismo da ponovo sarađujemo s ljudima s kojima smo radili “Buda” jer smatramo da ova ekipa još nije rekla svoju poslednju reč.
Stiče se utisak da se domaća kinematografija malo savremenijim pristupom filmu nekako, ipak, izborila i za svoje mesto na međunarodnoj sceni?
– Našem filmu treba sada nešto sveže da bi se ponovo vinuo u one visine na kojima je bio. Sadašnja situacija nije loša jer imamo nekoliko mladih reditelja koji prate trendove i mogu da se nadmeću sa svojim vršnjacima i poetičkim istomišljenicima iz drugih zemalja. Ti mladi ljudi nas drže u igri. A nešto potpuno novo trebalo bi da se pojavi da bi srpski film ponovo diktirao trendove, a ne samo pratio. Takve periode smo imali u vreme Makavejeva i Kusturice.
