Templates by BIGtheme NET
Home » Uncategorized » Laž o „junaštvu“ Srđana Aleksića

Laž o „junaštvu“ Srđana Aleksića

Vijest koju smo pronašli na portalu “beograd.in”  ostavila nas je bez teksta i odlučili smo da je podijelimo sa vama. 

slika_saleksic

Godine 1992. i 1993. bile su naročito teške za hercegovačke Srbe. U leto 1992. srpska vojska, u okviru armije SR Jugoslavije, povukla se iz Hercegovine po naređenju Slobodana Miloševića, a pod velikim pritiskom međunarodne zajednice. Usledila je velika ofanziva brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja – hrvatskog Zbora narodne garde – koji se veoma približio i samom Trebinju. Na drugim delovima hercegovačkog fronta muslimanski bojovnici činili su stravične zločine nad srpskim civilima. Nedostatak boraca u srpskim redovima osećao se na svakom koraku.

Podstaknut jezivim vestima iz Hercegovine, u avgustu 1992. seo sam u autobus koji je iz Podgorice vozio za Trebinje i otišao da se kao dobrovoljac prijavim u trebinjsku kasarnu. Kada sam došao na ulaz u kasarnu zatekao sam jeziv prizor – prednji zidovi kasarne bili su potpuno oblepljeni stotinama i stotinama umrlica poginulih srpskih boraca. To me nije pokolebalo, i ušao sam u kancelariju dežurnog oficira. Pored mene je bio komandant jedne hercegovačke jedinice, koji me je upoznao u autobusu i saznao da sam dobrovoljac, i koji je gajio nadu da će dežurni oficir dopustiti da budem deo njegove jedinice.

Kada sam se predstavio, dežurni oficir je smireno odbio zahtev mog nesuđenog komandanta koji je došao sa mnom, i rekao: „Komandant hercegovačkog korpusa je naredio da se svi dobrovoljci odmah šalju u Cerovac.“ Kada je dežurni oficir izgovorio reč „Cerovac“, nekoliko prisutnih vojnika u njegovoj kancelariji je sa nevericom uzviknulo: „Cerovac?!!!“ i pognulo glave. Stekao sam utisak kao da me vode na klanje.

Ni to me nije pokolebalo, iako mi nije bilo prijatno. Odveden sam do magacina gde sam uzeo naoružanje i odmah sam malim džipom bio prevezen u Cerovac – selo udaljeno 16 kilometara od Trebinja.

Kada sam došao u Cerovac, oko 20 časova, odmah sam bio raspoređen na prvu liniju fronta na kojoj se nalazilo već trojica boraca. Još dve ovakve male grupice su postojale nedaleko od nas. Samo nas četvorica na ovom delu prve linije fronta? To je bilo prvo iznenađenje. Odmah je usledilo i drugo kada sam se upoznao sa borcima – dvojica od njih su bili bosanski Muslimani. Dakle, dva Srbina i dva Muslimana na ovom delu prve linije fronta. Mislio sam da sanjam, da se neko šali sa mnom. Ubrzo sam od ovog Srbina saznao da momentalno nema dovoljno srpskih boraca u Hercegovini i da je odlučeno da se mobilišu i vojno sposobni Muslimani.

Sledeće, još veće iznenađenje, je bilo kada sam saznao da naša jedinica u Cerovcu broji samo 50 boraca, od kojih su polovina bili mobilisani Muslimani. Sa takvim ljudstvom trebalo je da štitimo nekoliko kilometara fronta protiv hrvatskog Zbora narodne garde koji nas je svakodnevno zasipao garanatama i samo se čekao trenutak kada će krenuti u pešadijski napad i zauzimanje Trebinja.

Bio sam šokiran. Pokušavao sam da ohrabrim borce sa pričama da uskoro dolaze novi dobrovoljci iz Srbije, Crne Gore i Rusije, da treba još samo malo da izdržimo. Selo je bilo napušteno od stanovnika, a kad je moj saborac Srbin čuo da sam poreklom iz plemena Kuča, Crna Gora, doneo mi je stare i pokvarene gusle koje je našao u jednoj napuštenoj kući u kojoj je spavao. Uspeo sam nekako da osposobim gusle i pevao sam uz njih u svakom pogodnom trenutku da bih ohrabrio borce. Smišljao sam nove guslarske pesme u kojima sam spominjao imena mojih drugova boraca i veličao njihovu odlučnost i junaštvo. Ali, stanje je bilo više nego teško.

Iz razgovora sa hercegovačkim borcima saznao sam da je veliki broj vojno sposobnih Srba napustio Hercegovinu da ne bi bio mobilisan na ratište. U šali su nazivali beogradsku Knez Mihajlovu ulicu – „Hercegovačkom ulicom“ – jer je bila puna Hercegovaca koji su pobegli sa ratišta.

Međutim, pored Hercegovaca koji su bili na ratišu i onih koji su pobegli sa ratišta, postojala je još jedna grupa Hercegovaca (ako ih uopšte možemo zvati „Hercegovcima“ i „Srbima“). U pitanju su bili ljudi koji su se slobodno šetali po Trebinju i drugim hercegovačkim gradovima i bavili „biznisom“, odnosno švercom. Jedan od njih bio je Srđan Aleksić, vojno sposobni mladić od 26 godina, koji je na trebinjskim ulicama prodavao švercovane farmerke i drugu robu. Ovaj švercer NIJE PROVEO NIJEDAN DAN NA RATIŠTU. Slična je situacija bila i sa njegovim ocem, vojno sposobnim čovekom, koji je obavljao u opštini Trebinje „važne državne poslove“ i takođe bio pošteđen odlaska na ratište.

Tragičan događaj se desio u januaru 1993. kada je Srđan Aleksić prodavao svoju robu na ulicama Trebinja. Posao mu je očigledno dobro išao jer je zaposlio lokalnog Muslimana – Alena Glavovića, da radi za njega na tezgi. Srđan je na kratko otišao da obavi neki posao i ostavio Alena samog pored robe, a nekoliko trenutaka nakon toga naišla je manja grupa srpskih boraca koja je zatekla vojno sposobnog mladića kako prodaje švercovanu robu. Ne znamo kakve su misli, u tom trenutku, prošle kroz glavu ovih srpskih boraca, ali možemo da pretpostavimo: „Dok mi ratujemo i krv prolivamo, ove bitange se bave švercom.“

Ogorčeni prizorom, borci su prišli tezgi i hteli da uzmu po komad farmerica za sebe – „besplatno“. Kad već ne mogu da spreče šverc u Trebinju i da se osvete dezerterima, mislili su da mogu da im zaplene manji deo robe. Međutim, Alen Glavović se žestoko suprostavio nameri boraca da uzmu nešto robe i došlo je do verbalnog sukoba. U tom trenutku je naišao Srđan Aleksić i još žešće se suprostavio borcima u njihovoj nameri da mu oduzmu deo robe.

Dakle, SRĐAN ALEKSIĆ JE SKOČIO DA BRANI SVOJU ROBU, A NE ALENA GLAVOVIĆA.

Došlo je do guranja i natezanja, a zatim i tuče između Srđana i jednog od boraca. Tom prilikom Srđan je zadobio udarac rukom u lice, od kojeg je pao, udario glavom u beton, i više nikada nije ustao.

Ova verzija tragičnog događaja potvrđena je od strane trebinjskog ogranka Udruženja boraca Republike Srpske. Nakon završetka rata, u Trebinju je napravljen spomenik na kojem su upisana imena poginulih boraca, a NIGDE U VOJNOJ EVIDENCIJI NIJE BILO IMENA SRĐANA ALEKSIĆA – jer on nikada nije učestvovao u odbrani Hercegovine, potvrđeno nam je iz Udruženja boraca.

Nakon ovog tragičnog događaja, Alen Glavović je pobegao kući, a vest o ovom događaju došla je do medija u Sarajevu pod kontrolom vođa bosanskih Muslimana. U skladu sa prethodnim izveštavanjem i satanizacijom Srba, odmah je objavljena vest kako je „srpski junak Srđan Aleksić poginuo na ulicama Trebinja braneći svog komšiju Muslimana od razularene rulje pijanih i divljih četničkih razbojnika“.

Srđanov otac Rade je u čitulji svom sinu napisao da je Srđan poginuo „ispunjavajući ljudsku dužnost“.

Antisrpska medijska mašinerija iskoristila je ovaj događaj kao nijedan do tada. Nakon završetka rata i okupacije Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, skoro svi mediji u srpskim zemljama, sada pod kontrolom stranaca, krenuli su u neviđeno veličanje „junaštva“ Srđana Aleksića, a njihov primer su ubrzo sledili instrumentalizovani „srpski“ političari koji su počeli da se utrkuju ko će pre ulicama, trgovima i bulevarima da dodeli ime Srđana Aleksića. U Novom Sadu i Pančevu postoji prolaz koji nosi ime Srđana Aleksića. Odlukom Skupštine Beograda od oktobra prošle godine Srđan Aleksić je dobio ulicu i u Beogradu. Na bulevaru u Podgorici, koji nosi ime Srđana Aleksića, zasađen je hrast koji su zasadili Srđanov otac Rade i potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore Rifat Rastoder.

Kao vrhunac, Srđana Aleksića je pre dve godine tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posthumno odlikovao zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ za „ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva“.

Ali, tu nije kraj. Nedavno je snimljen film „Krugovi“ čiji su režiser, scenaristi i glumci „Srbi“, a finansijeri Nemci, Francuzi, Hrvati i Slovenci (koji su označeni kao koproducenti filma). Film je odmah dobio velika priznanja, i u okupiranoj Srbiji i u svetu, a razlog je jednostavan – film govori o „genocidnim Srbima“ i „junaštvu srpskog mladića koji je branio komšiju Muslimana od Srba“. Pogađate, film je snimljen po lažnom scenariju „junaštva“ Srđana Aleksića. U pitanju je ista anti-srpska bljuvotina kao i film „Grbavica“ u kojem glavne uloge takođe igraju „Srbi“, a koji je takođe nosilac brojnih međunarodnih priznanja (i drugih teških bolesti). Film „Krugovi“ je čak postao srpski kandidat za američkog Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja za 2013. godinu.

Borci Republike Srpske su žestoko protestvovali protiv prikazivanja ovog filma u Bosni i Hercegovini, ali i pored toga film je prikazan na beogradskom FEST-u 2013, u Sarajevu i drugim gradovima širom bivše Jugoslavije i sveta.

U zadnjih nekoliko vekova bili smo šokirani stepenom mržnje i terora koju su prema pravoslavnim Srbima ispoljavala njihova pokatoličena i islamizirana braća. Mržlja i teror prema Srbima se nastavlja nesmanjenom žestinom – ovoga puta od strane evropeiziranih Srba koji zajedno sa islamiziranim i pokatoličenim Srbima, uz pomoć međunarodnih terorista, krvoločno kidišu na preostale Srbe koje nisu pobili ili preveli u svoju „veru“.

Ovakva količina laži i mržnje u medijima i kinematografiji, koja je uperena protiv preostalih Srba (setimo se i skaradnog filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“) nedvosmisleno podseća na sve ono što se dešavalo pred Prvi i Drugi svetski rat kada su Srbi bili žestoko satanizovani jer nisu hteli da prihvate okupaciju – najpre Austro-ugarske, a zatim nacističke Nemačke. Mnogi su se ponadali da su stravične laži, kao one vezane za Markale i Srebrenicu, deo prošlosti, ali jasno je da neprijatelj ne miruje.

U isto vreme, ove stravične laži mogu da nas ohrabre, jer očigledno je da su Srbi još uvek živ i nepokoren narod, čim naši neprijatelji i krvnici ne prestaju da nas vređaju i kleveću nesmanjenom žestinom. Očigledno da oni vide da Srbin jeste pao, ali da još uvek diše i skuplja snagu da se podigne i pruži novi otpor, kao što je to činio mnogo puta u istoriji.

Na kraju da spomenemo reči čuvenog profesora Enrika Josifa koji je pre nekoliko godina u jednoj besedi rekao: „Ja drhtim pred sudbinom onih koji su ovako strašno oklevetali srpski narod.“

dr Miroljub Petrović

15 comments

  1. Ogradite se od ove gluposti i naklapanja.
    Čuvajte svoje dostojanstvo.

  2. Pa isti je kao i ćaća mu RADE koji zahvaljujući pogibiji sina meljee sa kafićem “KAZA”u centru grada a kao oplakuje sina.

  3. Koji casni dobrovoljac je to bio, nema se sta dodati. Da ga ne bi, ni Trebinja ne bi bilo. Mnogi se vode njegovim bljuvotinama, na zalost, i ne vide dalje od nosa…. Pih!

  4. Cuo sam tu verziju price i ljudi se kunu da je istinita. Zapravo, Srdjan je radio za svoju majku koja se bavila svercom robe u Trebinju.
    Elem, samo jedna zamjerka tekstu, sto se tice Hercegovaca – ne znam kako je bilo u Trebinju i na trebinjskom ratistu, ali sam rat proveo u Nevesinju i znam kako su skoro svi vojno sposobni bili mobilisani za odbranu Hercegovine. Zajedno sa Srbima iz Mostara mobilisana je Nevesinjska brigada sa svojih 3500-6000 pripadnika u zavisnosti od stepena mobilizacije. Kukavica je uvijek bilo i, nazalost, bice onih koji ce se izvlaciti od vojne obaveze, ali Hercegovinu su odbranili Hercegovci, ona velika vecina koja je ostala. Veliki broj Hercegovaca u Srbiji su bile izbjeglice koje su izgubile sve sto su imali bez nade da ce se njihovi krajevi ikada osloboditi, medjutim, i vecina izbjeglica, poput mog oca i striceva, ostala je da brani neciji drugi grad, necije drugo ognjiste, ali svoju Hercegovinu. I danas se ja, rodjeni Mostarac, osjecam vise kao Nevesinjac, jer su nas na kraju tako lijepo u tom gradu i prihvatili kao svoje. Za kraj, Hercegovacki korpus je brojao na kraju rata 21000 boraca. Dobrovoljaca na nevesinjskom ratistu je bila saka koja se na prste mogla izbrojati. Tacnije, bilo ih je u pocetku rata dok se imalo sta opljackati, ali kako je rat odmicao, tako su i oni nestali. Toliko o Hercegovini, a posebno o mom Nevesinju i mojim hrabrim Mostarcima koji su citav rat u tom gradu proveli.

    • Kakvu majku čovječe šta to pričaš? Majka pok. Srđa umrla je nekoliko godina prije rata.

  5. ziva istina

  6. Zašto je trebalo da prođe 20+ godina da bi ova priča bila objavljena? Makar i na internetu.

  7. Prije svega vama u toj liberalnoj,politički nezavisnoj Omladinskoj organizaciji korak naprijed a dva nazad neka je na čast ovakvo objavljivanje a kasnije dozvoljno blaćenje i ponižavanje čovjeka koji više nije sa nama,a mnogo smo ga voljeli.I ovaj nečasni portal beograd.in koji je ovo objavio je za novinara imao ili Natašu Kandić ili nekog bjelosvjetskog probisvjeta koji zarad malo novca pišu neistine,klevete i izmišljotine koje zdrav razum ne može razumjeti.Tako su pisali novinari srbijanskih nevladinih organizacija huškajući na bratoubilački rat,zločine svih vrsta i podjele na sve što se podjeliti može.Nudili su nam dobrovoljce koji su se vucarali po Trebinju (Dule,Doktor,Bane,Šiptar,Stojan i ostali) nisu imali ni ime ni prezime ni moral ni karakter-Čast izuzetcima.To su oni isti što danas pišu ovakve bljuvotine ponižavajući našu čast i borbu da se odbranimo od druge države.Mi nismo imali građanski rat,bolje reći seljački,mi smo se branili od druge države i od onih koji dana uzimaju za pravo da vrijeđaju časnu porodicu AleksićDa li je profiterstvo boriti se za goli život ? Da li je nečasno prodavati cigarete na ulici a nemaš za hljeba ?Da li je nečasno prodati komad robe pa zaraditi 2 DEM ? Očito ovdje je podvala najnehumanije sekte pisaca koji nemaju svoj autoritet,harizmu i čast.Kojiko je takvih novinara došlo iz bratske nam Srbije da piše o junaštvu,poštenju i suživotu boraca Trebinjske brigade do Marta 92.kada je svugdje oko nas gorilo od ubijanja i kad su se punile masovne grobnice.Šta zna doktor Miroljub Petrović i dali on ima pravo držati katedru bilo gdje mrzeći tuđu djecu i svoj puk.Gospodine Petroviću da li vi zaista mislite da su umjetnička djela plod mržnje a ne plod impresije.Pa kako pobogu Vama smeta film krugovi,jedno savršeno filmsko ostvarenje,Ne daj Bože da vas razumijem.Srđan je zaista bio poseban,originalan,pošten i vaspitan da ni svome neprijatelju nebi napravio ono sa čim se bavite Vi i vaša kuća.Da brani prijatelje nije mu bilo prvi put ali ovo je jedini put kad nije odbranio sebe sasvim razumljivo ako Vam je na volju Gospodine Petroviću.Prijatelj sam sa Porodicom Aleksić.Srđanu je majka umrla ostavljajući Radi,Srđanovom ocu troje djece od 12,13 i15 godina koliko je imao Srđan.Rade je ugledni grđanin Trebinja,bivši košarkaš i politički radnik.Dvije godine prije Srđana život je izgubio i njegov mlađi brat u udesu ultra-lake letilice.Svo troje djece je odraslo sa maćehom koja ih je vaspitala podizala i odgojila. Gdje Vam je dostojanstvo gospodine Petroviću blatiti ovakve ljude i heroje.Hercegovina ima još mnogo ovakvih ljudi pogotovo danas kada nas je nevolja osnažila i ujedinila.

  8. Ne dirajte mrtve, kome je potreban ovakav tekst i zašto bi ovom tekstopiscu verovali? Lično mislim da je ovo naručena priča i pokušaj skretanje pažnje na sebe.

  9. Gospodine mislim da smo svi svjesni toga da je film film ,a stvarnost nesto drugo.Uprkos svemu Srdjan je arcija odbranio i izgubio glavu pa bio vojnik ili ne. To sto Rade sada drzi Casu kakve veze ima,,sta bi trebao covjek da se zavije u crno i ne izlazi iz kuce.U to vrijeme i ja sam radila na pijaci jer je to bilo jedino mjesto na kome se moglo zaraditi da se prezivi,,i to nebi nazvala ratnim profiterstvom.Ovako kako je Srdjo reagovao po meni bi trebao da reaguje svaki normalan moralan covjek.Ne znam sto ga ne puste da pociva u miru,

  10. Sramota je i neistina, ne samo ovo ruzno receno o pokojnom Srdjanu, nego i o tome kako su Trebinje branili ovakvi poput doticnog dr.-a…
    Gospodine “dr”, najbitnije je da ste istakli Vasu titulu reklo bi se. Tuzno je dirati u uspomenu na mladi ljudski zivot, dobre osobe koja je branila zivot svog sugradjanina, ne misleci na naciju ili vjeru. Vi ocigledno potpirujete mrznju Srbina prema Srbinu, a kako biste tek rado potpirili prema bilo kome drugom, ili odbranili svog sugradjanina u slicnoj situaciji? Hah?! Bilo koja verzija price da je tacna, jedno je jasno, Srbin je goropadno napao i ubio Srbina. Bilo je tu ocevidaca,mislim da niko od njih nije ispricao Vasu verziju. I ako jeste, uradio je to iz istih pobuda kao Vi. Na kraju krajeva to sto mozda tada nije bio na prvoj liniji, ne znaci da je bio kukavica. Bio je u svom gradu a nije pobjegao kao mnogi! Filmovi koje pominjete su sasvim nebitni, nemaju tezinu, a Krugovi su bazirani na istini SIGURNO. Da nije tako, zar bi toliki narod grada Trebinja dozvolio da se ta prica snimi u Trebinju? Kamenovali bi i glumce i komplet filmsku ekipu! Ali nisu…pa Vi razmislite zasto 🙂 I ostavite momka da pociva u miru konacno i ne otvarajte rane njegovim bliznjima i onima koji postuju uspomenu na Srdjana Aeksica.

  11. Alen je bio teski ranjenik vrs na bolovanju,posle operacije u Titogradu.

  12. Policija je obezbjedjivala snimanje filma. Borci VRS. su bili protiv tog filma.Uostalom,zasto nema Srdjanovog imena na spomeniku poginulim borcima??? Nece ga ni biti,nedaju pravi borci!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*