Noć kada smo bili Srbi

Da bi upoznao Srbe – idi u kafanu, stara je priča u kojoj ima i istine, a ima i malo dočaravanja mentaliteta naroda verovatno drugačijeg od svih na svetu.

(foto: telegraf)

Bilo kako bilo, kafići su u petak uveče bili puni ljudi koji nemaju novca da bodre Đorđevićeve momke u Madridu, ali su zato bili glasni kao da su tamo.

Za svih 40 minuta borbe protiv “snajperista iz Francuske” (i dalje u šali čekamo doping rezultate sjajnog Batuma) niko nije bio Grobar ili Delija ili nešto treće…. Bili smo ono što smo jesmo – Srbi.

Skakali smo podjednako za koševe Miloša Teodosića, Bogdana Bogdanovića, čekali da Kalinić i Raduljica “pojedu” koš “petlova”, uzdali se u mirnu ruku Bjelice sa bacanja, iskustvo i majstorstvo kapitena Krstića… Ko nas ne zna, rekao bi – pa to je normalno.

U ovoj zemlji to je retkost, iznenađenje, oaza u crno-crvenoj pustinji.

Iako je nekako osećaj da će kao i svaka oaza vrlo brzo postati samo minijatura u prostranstvu naše sebičnosti i gledanja kroz naočare klubova, zaista je bio lep osećaj biti Srbin.

Trajalo je 40 minuta, daj Bože da potraje još barem toliko protiv Sjedinjenih Američkih Država, bez obzira na to šta se dogodi.

Pobede se pamte, pobede se broje, ali trenuci kada tamo, u dalekoj Španiji, 12 momaka i selektor, kao i svi oni ostali ljudi oko reprezentacije, pomognu da se setimo ko smo i šta smo – nemaju cenu.

(sportal)