“Montevideo” je dokaz da Srbi mogu baš sve!

Glumac mlađe generacije Viktor Savić ovih dana je veoma aktuelan. U seriji “Montevideo, vidimo se”, čije prikazivanje kreće ovog vikenda, igra čuvenog kapitena jugoslovenske reprezentacije Milutinca, a s druge strane vredno radi na predstavi “Ana Karenjina”, čija se premijera očekuje 26. aprila u “Madlenijanumu”. “Gospođa ministarka” Pozorišta “Boško Buha”, u kojoj igra Ninkovića, uzela je duplu krunu na tek završenim Danima komedije u Jagodini. Viktor govori za naše novine o svojim uspesima, putovanjima i o umetnosti uopšte.

Vreme je da budemo malo pozitivni… Viktor Savić

U filmovima i serijama “Montevideo” igrate Milutina Ivkovića. Kako vam posle svih uspeha filma deluje taj projekat?
– Ovo je jedini film koji pozitivno do samog kraja govori o nama, našoj istoriji. Vraća nadu da neke stvari mogu da se poprave samim tim što je taj film napravljen od srpskih para i srpskim talentom. On govori da mi možemo sve!

I “Montevideo, vidimo se” bio je prilično uspešan od Srbije do Amerike?

– Bili smo po celoj Srbiji, Zagrebu i Ljubljani, Skoplju… Išli smo u Los Anđeles i tamo promovisali film i zahvaljujući Novaku Đokoviću film su videli i neki ljudi iz Holivuda. Posle filma, čuveni Bob Evans, koji je producirao “Kuma” i otkrio Džeka Nikolsona, dugo je pričaosa Bjelom, a i meni i Milošu Bikoviću je afirmativno govorio o svemu, od kostima, muzike, glumaca. Svaki detalj je prepoznao i pohvalio.

Stiče se utisak da dozirate svoje pojavljivanje u medijima?

– Naš posao i posao ljudi u medijima je najvažniji za promociju kulture, koja je na vrlo niskim granama, ako nije i ispod zemlje. Mi zajedno možemo da popravimo stvari koliko god da smo mali i da nismo političari. Dosta nam je pljuvačine i nama i čitaocima, znamo kakvo je stanje svesti ovde, vreme je da budemo pozitivni. S druge strane, kultura je nešto što čini osnovu jedne nacije, a kod nas se ona već dugo planski gasi. To ispiranje mozgova, banke, novac, krize, ekonomija, time treba da se bave ljudi koji su za to stručni, ja mogu da se bavim svojim moralom i da eventualno učinim da ljudima koji će pročitati moj intervju podignem moral. Neću da kukam kako ovde ništa ne valja, a vreme će pokazati da sam u pravu.

Kako ste zadovoljni svojom ulogom u nagrađenoj “Gospođi ministarki”?

– Ninkovića sam uradio po svom osećaju, opet, nisam pre gledao nijednu “Ministarku” ni na sceni ni na ekranu, ali sam zadovoljan da je naše čitanje komada prepoznato.

Otkrio sam Tolstoja

Kakav je vaš Vronski?

– Vronski je lik koji ne bih sam izabrao da radim i time mi je draže što sam dobio tu ulogu. Ne vidim još sebe u ruskim klasicima, to je daleko od mene i zato mi je izazov da ga igram. Nisam gledao nijednu ekranizaciju “Ane Karenjine” ni pozorišnu adaptaciju. Kada je bila u lektiri, nisam je čitao. Tada mi se činilo da radnja romana takva kakva jeste nije toliko muška tema, ali sada kad čitam Tolstoja to sasvim drugačije doživljavam. Kada sam pročitao tu nemačku dramatizaciju Armina Petrasa, koja je drugačija od klasične, sa dosta narativnih i unutrašnjih monologa i sa dosta dijaloških scena, shvatio sam da će ovo biti zanimljiva predstava.

Šta je više vaš fah – teatar ili film? Šta je za vas najvažnije glumačko iskustvo?

– Igram u “Buhi” i mislim da je to najbolji poligon za mladog glumca, a tako je i moj profesor Vlada Jevtović govorio, to je prilika da se razvija. Ne svrstavam sebe, više mi prija rad u pozorištu, a kao krajnji produkt više volim film, i to je negde razlog zašto sam počeo ovim da se bavim jer mi je magija filma najprivlačnija. Još nisam imao priliku da pokažem sve što znam. Pozorište je trening bez koga glumac ne može, poslednjih desetak godina igram od 20 do 25 predstava mesečno. Neko će reći možda i previše, ali uskakanje u “Veliku dramu”, koja je jedna velika predstava koju sam gledao i o kojoj sam slušao sve najbolje, bila je velika odgovornost. Pred punom Velikom scenom Narodnog pozorišta uz taj jedan ozbiljan pristup komadu, ne kažem da su druga pozorišta neozbiljna i dečje predstave se igraju sa punim pokrićem, ali za mene je “Velika drama” predstavljala nešto drugačije, prvi put sam se otvorio, tu su i veliki glumci, sve je veliko u “Velikoj drami”, i ona je bila moj prvi susret sa tim osećanjem nečega značajnog na sceni. Sada priželjkujem što više uloga u kojima ću sebe istražiti.

Press